Dragi moj,

sedeli smo iznad slike i gledali je. Slika je bila crno bela, pomalo izbledela i iskrzana, sa rupama u uglovima, što je značilo da je nekada bila okačena. Slika, fotografija. U početku smo bili pomalo sagnuti nad slikom, koja je stajala na onižem stolu. On u fotelji, ja na trosedu. Na slici smo bili mi, samo mnogo mlađi. Slika je od ranije, sada ponovo pronađena. Leži na stolu ispred nas, okružuje je drvo od stola, a pored levog gornjeg ugla slike stoji čaša sa belim vinom, pa dalje flaša, pa još jedna čaša. Pored desnog gornjeg ugla, pepeljara. U pepeljari je neugašena cigareta. Samo je odložena, laganim pokretom ruke. Skoro pola cigarete.

Puno pozdrava.

Ćao,

primetio je da sam ostario. Ja to nisam primećivao. Primetio sam da sam na slici izgledao mlađi ali i on je. Rekao sam mu to. Ponovo se nagnuo nad sliku i pokušao u potpunosti da definiše vreme nastanka fotografije. Godina, godišnje doba, pre ili posle podne. Dok je lagano izgovarao vremenske pojmove, ja sam pokušavao da evociram svoje raspoloženje prilikom nastanka fotografije. Tačno ga se sećam ali ne umem to da kažem. Uzimam čašu sa vinom i otpijam gutljaj. Sada primećujem na čaši, masan trag od usana. Jeli smo, pa smo postavili sliku ispred sebe. Prvo sam je ja izvadio iz plakara, pa sam je sa osmehom pogledao, napravio sam tri koraka i uručio je njemu. On se osmehnuo i postavio je na njeno sadašnje mesto. Od tada je gledamo i proređujemo rečenice i reči. Usta se sve ređe otvaraju, a iznad glava nam se kovitlaju oblaci, što od dima neugašene cigarete, što od misli i sećanja. Svaka reč u ovakvoj situaciji odzvanja kao crkveno zvono. I svetlo je slabo. Potiče od samo jedne lampe. Vino je dobro.

Pozdravi tvoje i poljubi ih u moje ime.

Evo me opet samo da ti kažem da,

on je došao posle dužeg vremena nazad u zemlju. Nije proteran i nije pobegao. Samo je otišao. Pomalo je zaboravio jezik. Svaki put traži pravu reč. Meni to izgleda prilično smešno. Dosta puši i to na isti način na koji je to radio od kada ga znam: snažno i jako. Snažno uvlači dim i jako drži cigaretu, čak je pomalo savijajući. Nemarno gasi cigarete, to ranije nije radio. Možda i ne radi, možda samo sada, dok gleda ovu sliku, nema dovoljno snage da pritisne i ugasi. Pogledao sam ga i rekao da bi morali češće da se viđamo. Nije me gledao. I dalje je gledao sliku. Na kraju je podigao pogled i izdišući dim primetio da je on sada došao, tako da sam ja na redu. Reči je pratio dim. Kroz požutele zube prolazili su zajedno. Žmireći, sagnuo je glavu, skupio ramena i nagnuo se da otrese pepeo sa cigarete. Zatim se brže nego što bi to bilo normalno vratio u prvobitni položaj.

Ja

Kako da počnem,

naš položaj je bio krajnje neprijatan. Posle dužeg vremena smo se sastali, sedimo  i gledamo sliku, i znamo da uskoro moramo da se rastanemo. Slika će završiti u plakaru i ja ću je još neko vreme gledati sam, a onda ću je potpuno zaboraviti. Tako će sve biti po starom. U stvari, ovaj susret je poremetio tok stvari. Prošlost se probila u sadašnjost i pokazala razliku. Uhvatio me je za levu ruku i pogledao na sat. Primetio je da je kasno i da mora rano da ustane. Bez reči sam mu sipao još vina u čašu, kucnuli smo se, lagano podigli čaše i uputili jedan drugome onaj pogled sa podignutim obrvama i poluglupom facom. Živeli! U pepeljari je cigareta još uvek gorela. Dim mi je štipao nos, pa sam ga protrljao.

Živeli

E, pa čestitam,

sedeli smo i ćutali. Možda sve to i nije dugo trajalo. Ipak, na momenat sam pomislio da možda više i ne mogu da govorim. Zamišljao sam kako razgovaramo prstima. A, b, v, g... Pitao me je da li imam nekih problema sa prstima. Nemam, rekao sam i tada primetio kako kažiprstom jedne ruke dodirujem kažiprst druge, a palcem palac. Više nismo govorili. Samo smo sedeli, pili vino. Slika je stajala, a iz pepeljare je sve više kuljao dim. To se izgleda nikoga nije ticalo.

Želim vam sve najbolje.

Slušaj bre ti tamo,

ćutanje je jako čudna pojava. Čovek sedi, ne govori ali zato menja položaje i posle svakog treptaja pokreće oči. Zatim menja tempo disanja, produžava udisaj, naglašava izdisaj, češe čelo, nos, ruku, pije, puši... Sve smo to radili. Pokušavajući da pobegnemo od misli, bili smo im sve bliži. Soba se punila nemim sećanjima. Trenutak nepažnje i učinilo mi se čak da se i zavese pomeraju. Prekrštenih ruku, čekao sam da se nešto desi i prekine ovu situaciju. Ali dok traje ja sam u njoj.  Znao sam da će on prekinuti tišinu. I zaista, primetio je da nešto imam u čaši. Nije je uzimao, već se samo sagnuo i posmatrao. I ja sam se nagnuo. Nešto je zaista plutalo. Mogao je to biti komadić čepa, mušica ili bilo šta drugo. Rešeni da otkrijemo šta pluta po mom vinu, ostali smo u sagnutom položaju. Dim iz pepeljare je štipao oči. Zasuzili smo obojica i istog trenutka se vratili do svojih naslona. Smejali smo se trljajući oči. Mislio je da je pluta u mojoj čaši. Rekao mi je to krajnje ozbiljno. Klimao sam glavom i trljao oči. Onda je ustao, zagrlio me i naslonio glavu na moje rame. To je trajalo taman toliko da bude kratko. Navukao je rukavice, podigao svoju torbu i otišao. Gledao sam za njim kroz prozor sve dok nije ušao u taksi. Zatim sam se vratio u sobu, seo za sto i nagnut nad pepeljaru ostao celu noć. Ujutro sam se uverio da mi je u čaši zaista bila pluta od čepa.

Do skorog viđenja

P.S. Napiši koju reč, neće ti ništa faliti.